A.K.”Samuraj”

aikido

Intervju:
Christian Tissier Sensei
by Susan Perry
from ATM#43

Imao sam 11 godina i vežbao sam Džudo - Aikido je regulisan zakonom - Ukupno vežba oko 50.000 ljudi - Sada je u Evropi, Aikikai grupacija jako mala - Čim sam sišao sa broda, Krenuo sam u Hombo Dojo. Spavao sam na jednoj jako lepoj klupici prvih nedelju dana - U Aikidou, mi uvek hoćemo da napravimo idealan pokret - Ali, svrha je da napravimo najsavršeniju tehniku - Morate da radite tehniku kao da je radite prvi put a u isto vreme i poslednji - Šta vi mislite, šta ljudi dobijaju od Aikido federacija i organizacija? Zašto su nam potrebne?

ATM: Sensei, vi ste počeli da vežbate Aikido u Francuskoj kao dete?

 

Sensei: Da. Imao sam 11 godina i vežbao sam Džudo. U to vreme nije bilo dece na časovima Džudoa. Tako da je bilo prilično teško vežbati. Posle časova Džudoa su bili časovi Aikidoa - možda 3 ili 4 čoveka na treningu. Čuo sam da na Aikidou nije neophodno biti snažan; čak i mali mugu baciti velike i jake ljude. Pitao sam dali mogu da probam, a oni su rekli OK. Radovali su se novom članu.
             Moj prvi učitelj je bio Tavernier Sensei. Posle dva ili tri meseca, 1964. godine, koliko se sećam, Nakazono Sensei dolazi u Paris, i Ja počinjem da vežbam kod njega. U to vreme je on podučavao Aikido.

 

ATM: Dopustite mi da malo razjasnimo neke istorijske činjenice. U to vreme Nakazono Sensei je bio u Parizu, a Tamura Sensei u Marseilles-u?

 

Sensei: Prvi je u Marseilles stigao Abe Sensei. Kada je Nakazono Sensei stigao u Marseilles, Abe Sensei Prepušta dojo Nakazono Sensei-u i vraća se u Japan. Kada je Tamura Sensei došao iz Japana, Nakazono Sensei prepušta dojo Tamura Senseiu i odlazi u Pariz. Nakazono Sensei, Noro Sensei i Tamura Sensei su bili u Francuskoj u isto vreme.

 

ATM: Čuli smo od drugih koji su učili od Nakazono Senseia da je bio vrlo strog. Da li su i vaše uspomene iste?

 

Sensei: Kada sada pogledam, Nakazono Sensei je bio jako, jako važan učitelj. Ne sećam se kada je bio strog. Sećam se kako je bio vrlo sposoban. Nakazono Sensei je proučavao veliki broj borilačkih veština, uključujući Džudo i Karate. Ja ne mislim da je on dugo trenirao Aikido, ali mi se čini da je O Sensei imao puno poverenja u njega - a verovatno i u njegovu sposobnost da kontroliše odnose među ljudima. Nakazono Sensei je bo dobar ambasador Aikidoa.
             Učenje Nakazono Senseia je bolo pola Aikido, a pola duhovna materija. Ali kada odlučite da vežbate Aikido, odlučili ste se na fizičku aktivnost; u suprotnom možete izabrati slikanje ili meditaciju. Prvo morate da pripremite svoje telo da ostite veštinu. Sa 16 ili 17 godina nije dovoljno samo čuti “Aikido je ljubav” to vam u to vreme ništa ne znači. Zato sam ja otišao u Japan.

 

ATM: Da li je mnogo ljudi vežbalo Aikido u to vreme?

 

Sensei: Da. Veliki broj ljudi je vežbao Aikido, ali su bili u različitim grupama. Oko 800 ljudi je bilo u Aikikai grupi, koji su bili vezani za Nakazono Senseia i Tamura Senseia. To je bila Association Culturelle Francaise d’Aikido (ACFA). I bilo je 2.000 ili 3.000 ljudi u Džudo Federaciji pod vođstvom Mochizuki Senseia. Kada sam ja, 1975 godine bio u Japanu, ove grupe su se spojile. Aikikai grupa je “pojela” sve druge i postala je Francuska organizacija - Union Nationale d’Aikido(UNA).

 

ATM: Da li je UNA važeća organizacija u Francuskoj?

 

Sensei: Ne, UNA se raspada, i sada ne postoji. U 1981. godini dolazi predlog da Aikidoke napuste Džudo Federaciju. Bilo je prilično “udobno” u Džudo Federaciji  jer su uslovi bili povoljni. Imali smo i dojo i tatami i novac i sve. Ali mala grupa predvođena Senseiem Tamurom je tražila veću kontrolu. Neki ljudi su mislili da bi Aikido bio bolji kada bi se stvorila Aikido Federacija. Tamura Sensei je pitao, “Ako napustim Džudo Federaciju, da li ćete me pratiti?” Uglavnom svi su rekli “DA”. Međutim, postalo je jasno, čak i pre nego što smo napustili Džudo Federaciju, da je već u napred bilo odlučeno ko će biti predsednik, sekretar, i td. Polovina ljudi je odbila da napusti Džudo Federaciju, dok nova federacija ima unapred pripremljenu strukturu. Tako sada postoje dve federacije i to: Federation Francaise Libre d’Aikido (FFLA) i Federation Francaise Aikido, Aikibudo and Affinitaires (FFAAA).
             Od 1981. nastaju dve velike federacije u Francuskoj. Obe su, od prilike, iste veličine (možda 2 - 3.000 ljudi je više u našoj). Ukupno vežba oko 50.000 ljudi. Mi smo pričali o formiranju nove, zajednočke federacije, i od ove godine smo ponovo zajedno.
             U Francuskoj je drugačije nego u USA: Aikido je regulisan zakonom. Postoji sertifikat za Francuski DAN stepen i Francuska trenerska diploma. U Francuskoj, važeći akreditiv za Aikido trenere nije Aikikai DAN sertifikat, već Francuska diploma. Da bi ste podučavali druge, potreban vam je najmanje sertifikat DRUGOG DANA Francuske državne Federacije. Na neki način, aranžman nije loš, od kada kontrolišemo ko će podučavati. Eto, takva je politička situacija u Francuskom Aikidou.

 

ATM: Pretpostavljam da veliki broj Aikido učitelja, iz drugih delova sveta, posećuje Francusku.

 

Sensei: Saotomo Sensei dolazi u Francusku. I svake godine naša federacija ugosti Endo Senseia, Nishiro Senseia, i Yamaguchi Senseia. Waka Sensei dolazi u januaru.

 

ATM: Politička situacija Francuskog Aikidoa izgleda isto toliko komplikovana i konfuzna kao i u USA.

 

Sensei: Da. Situacija je prilično teška. Tamura Sensei je stalni član Medjunarodne Aikido Federacije (International Aikido Federation - IAF), i on je poslat od strane Aikikai Hombo Dojoa. Još uvek federacija Tamure Senseia nije priznata od strane Hombo Dojoa, preko IAF-a ili EAF-a (Evropska Aikido Federacija). Naša federacija je priznata od strane IAF-a, koja priznaje jednu federaciju po državi.
             Postoje samo 2 čoveka u Francuskoj koji mogu da dodeljuju Aikikai zvanja: Tamura Sensei i ja. Tako, da je to jako, jako čudno što njegova federacija nije u IAF-u. Izgleda da IAF nema značaja.
             Mnogo poštujem Sensei Tamuru. Mi smo prijatelji. I ja se ne slažem sa trenutnom pozicijom njegove organizacije od strane Hombo Dojoa. Ako Hombo Dojo treba da stane iza nekoga, mislim da bi bolo u redu da stanu iza Tamure Senseia, zato što je on poznati (proslavljeni) Hombu shihan. Ali, ja sam srećan što Hombu Dojo priznaje moju federaciju i vidim da je njihova pozicija vrlo teško razumljiva.

 

ATM: Rekli ste da se govori o formiranju jedne nove federacije, kombinovanjem postojećih Francuskih federacija. Da li će ovo spajanje dovesti do sređivanja situacije?

 

Sensei: Mislim, ako se spojimo, da će to ređiti mnoge Evropske probleme.
             Sada je u Evropi, Aikikai grupacija jako mala. U Nemačkoj, na primer, ima 5 ili 6 federacija, samo je jedna u IAF-u. Ova Aikikai grupa ima oko 2.000 ljudi, što je vrlo malo kada se zna da Aikido u Nemačkoj vežba preko 20.000 ljudi.
             Ovakav isti problem je u Italiji. Aikikai grupa ima oko 3.000 ljudi, ali broj onih koji vežbaju Aikido je mnogo veći. U Španiji i Engleskoj, Aikikai grupe su jako male.
             U prošlosti - 20 ili 30 godina unazad - svaka zemlja je imala jednog učitelja. Kada imate grupu od 100 ljudi, ovaj sistem je u redu. Ali, kada grupa ima 5.000 ili 10.000, to je nemoguće. Jedan učitelj ne može da kontroliše sve u jednoj državi. Ponekad izgleda kao da Aikikai ne želi da shvati ovo.
             Ako mi rešimo problem u Francuskoj –ako stvorimo novi obrazac organizovanja– pomoći ćemo velikom broju drugih zemalja, zato što ni te organizacije ne mogu da rade i da rastu u ovakvom stanju u kakvom su sad.

 

ATM: Da li će ovaj novi sistem, koji ste zamislili, takođe biti pod Aikikai Hombo Dojoom?

 

Sensei: Tačno ne znam. Vođstvo Hombo Dojoa izgleda da ne vidi rešenje problema.
             Na poslednjem kongresu u Tokiju, Yamada Sensei je izneo mišljenje da nije dobro da je samo jedna organizacija akreditovana po državi. On zna da, u Americi, ima tako mnogo različitih grupa, da je sada teško reći “Jedna država, jedan glas”.
             Sada je lako stići iz jednog kraja Evrope u drugi. Na primer, možete stići od Pariza do Londona za 3 sata automobilom. I vrlo lako se stiže iz Francuske u Nemačku. Ja imam 5.000 učenika u Nemačkoj. Ali, zbog Aikikai pravila, ja ne mogu da održim polaganje u Nemačkoj, pošto nisam Aikikai predstavnik u Nemačkoj. Tako da ljudi putuju iz Nemačke za Francusku i uzimaju Francusko zvanje. Ovo nije dobro, možda bi Hombo Dojo trebalo da ovlasti neke ljude da mogu da daju zvanja u bilo kojoj državi. (Naravno, tu bi bilo još problema, sve dok bi se učiteljima preklapale teritorije.)

 

ATM: U Sjedinjenim Američkim Državama, ne japanski učitelji se ne priznaju kao šihani (Shihan), čak i kada imaju 6. DAN. Da li je takva situacija i u Evropi?

 

Sensei: Ja sam priznat od strane Hombo Dojoa kao šihan, i mislim još jedan ili dva francuza.
             Nosilac sam 6. DAN-a veš 9 godina. Dodeljujem Aikikai zvanja do 5. DAN-a, i nema problema. Imam dobre odnose sa Hombo Dojoom. Kada sam bio u Japanu, od 1969. do 1976, nisam mislio da ću dostići 4. DAN. U to vreme, stranci su vežbali za 2. DAN (nidan), i ponekad 3. DAN (sandan). Yondan (4. DAN) je delovao drugačije, jer nije bilo polaganja. Kada sam dobio 4. DAN, rekao sam, “Stvari su se promenile!”
             Vratio sam se u Francusku 1976., i 1980 dobio 5. DAN direktno od Hombo Dojoa. U to vreme mi je izgledalo da Hombo Dojo previ novi korak. Iste godine kada sam promovisan u 6. DAN, održan je susret evropskih aikidoka u Stockholmu. Nisam bio tamo, ali veliki broj japanskih učitelja jeste. I, naravno, jedan japanski učitelj je rekao: “Potrebno je da imamo japanskog šihana u Francuskoj”. Francuzi koji su bili tamo rekoše, “Zašto bi nam bio potreban vaš 6. ili 7. Dan instruktor? Mi imamo Christian Tissier-a koji ima 6. DAN od Hombo Dojoa. “ Neko reče: “Ali da li je Christian Tissier šihan?” A Fujita Sensei, koji je Generalni sekretar Hombo Dojoa reče: “Ako je Christian Tissier 6. DAN od Hombo Dojoa, on je i šihan iz Hombo Dojoa.” Po mom mišljenju, to je bio još jedan korak učinjen od strane Hombo Dojoa.
             Kao što je Chiba Sensei rekao za Hombo Dojo, Aikido će se možda ponovo stvoriti iz inostranstva. Možda su stranci verniji Hombo Dojou nego neki japanci koji žive van Japana. Mislim da je budućnost za Aikikai i japanski Aikido u Americi i Evropi.
             Mladi ljudi sanjaju o Japanu - o slavnim učiteljima. To je nešto nalik magiji. Naš posao je da održavamo te snove u životu. A posao Hombo Dojoa je da te snove ostvaruje.

 

ATM: Da li mislite da se kvalitet Hombo Dojo instruktora menja?

 

Sensei: U prošlosti, Hombo Dojo je stvorio mnogo odličnih učitelja - jakg karaktera - Tada Sensei, Tamura Sensei, Yamada Sensei, i drugi. Na neki način ovi ljudi su elita.
             Ovih dana, nije lako Hombo Dojou da stvori elitu, zato što više nije lako privući talentovane ljude. Danas, talentovani, mladi Japanci mogu imati posao, devojku, i automobil. Kvalitet življenja koji pruža Hombo Dojo svojim učenicima (uchideshi) je ispod standarda. Tako da je lako uvideti zašto se kvalitetni ljudi odlučuju za kompanije i dolaze u Hombo Dojo samo da bi vežbali. (Tako da moramo da poštujemo hrabrost i posvećivanje tih talentovanih ljudi koji su odlučili da postanu uchideshi pored svega ovoga.)
             Možda bi trebalo da kažu mladim ljudima: “Ako dođete da vežbate Aikido, moraćete da prođete kroz istinski težak proces selekcije. Potrebno je da budete dobro u Aikidou, da budete inteligentni, da imate karizmu. Ako imate sve ove kvalitete, i ostanete kao uchideshi, postaćete član društvene elite.” Možda tada, kada čovek ima 22 ili 23 godine, može odlučiti šta će da postane i biraće da li će da postane doktor ili će da postane Aikido učitelj. Tada bi možda kvalitetni ljudi počeli da se pojavljuju u Aikidou. Ali to nije ono što sam ja osećao kada sam u Japanu proveo nekoliko godina. Aikikai daje oglase u novinama, tražeći uchideshi-je. Oni ne razmišljaju da su im potrebni uchideshi-ji da stvore elitu. Njima su potrebni ljudi da popune dojo. To je problem. Možda je Aikikai-ju potreban dobar menadžer da brine o njihovom imidžu, možda neko ko nije u Aikidou.

 

ATM: Mislite li da će Japan slati nove šihane iz Hombo Dojoa, kada stari šihani, po državama van Japana, se penzionišu?

 

Sensei: Ja ne znam šta Hombo Dojo planira da uradi. Možda bi neki šihani iz Hombo Dojoa želeli da odu u inostranstvo. Ali, koliko čujem, u USA, na primer, neke organizacije imaju odlične 5.DAN-ove. Hombo Dojo ne može da šalje napolje instruktore 8.DAN-a, a ako bi poslali nekoga sa 6.DAN-om, to bi značilo da Američki Aikido nije dovoljno dobar. Kada imate majstore 5. ili 6. DAN-a, a Hombo Dojo vam šalje nekoga sa istim stepenom da preuzme vođstvo, znači da ti vaši majstori imaju nedostatke, na neki način.
             Naravno, Hombo Dojo će igrati vrlo važnu ulogu u daljem razvitku Aikidoa van Japana. U Hombo Dojou postoje jako, jako dobri mladi učitelji. Oni su vrlo pametni, razumeju međunarodnu situaciju, i jako su dobri u odnosima sa drugim ljudima. Njihov stav se razlikuje od nekih starih šihana. Kada idu u inostranstvo, na primer, ne imitiraju
O-Senseia. Oni su prijateljski raspoloženi i bliski sa ljudima. Nisu bauk (u originalu “Nisu dinosaurusi”). Oni imaju tehnički kvalitet, i više od toga. Ova nova generacija će uneti novu dinamiku u Aikidou.

 

ATM: Na šta vam je ličio Japan kao 18. godišnjaku, kada ste stigli tamo?

 

Sensei: Kada sam stigao u Japan, nisam imao pojma na šta liči Japan. Nikoga tamo nisam znao. Stigao sam u Jokohamu u tri sata posle podne. Čim sam sišao sa broda, krenuo sam u Hombo Dojo. U 7 sati pre podne sam došao na čas i vežbao sam. (Mislim da je Saotome Sensei vodio trening.) Posle časova, spavao sam napolju na klupi. Za nekoga ko ima 18 godina, to nije bio problem.
             Sledećeg dana sam došao na trening u 6:30 i prvi put video Doshu-a (Kishomaru Ueshiba). Radio je iriminage, i ja sam pomislio, “Ovaj momak ne radi dobro” Nije radio iriminage na način na koji sam ga ja do sada gledao. Ovo je veliki problem u Aikidou. Ako ne vidite to što ste navikli da viđate, vi mislite da to nije dobro. Ja sam mislio da su Doshu-ovi pokreti čudni u prvih četiri ili pet meseci, ali kroz trening sam promenio mišljenje.
             U to vreme, 1969, nije bilo mnogo stranaca u dojo-u. Terry Dobson je bio tamo, Stan Smith i Bud Wheeler. Bud Wheeler me je impresionirao kao neko veoma jak. Bio sam dečak, a on je bio čovek - možda 30 godina star. U to vreme sam stekao dobar ugled.
             Možda zato što sam bio jako mlad, ljudi nisu znali ko sam ja. Na neki način sam bio vrlo stidljiv, i bilo mi je teško da uspostavim kontakt sa Aikidokama.
             Dolazio sam na časove kod K.Ueshibe svakodnevno. Mislo sam da me ne voli, ali, u stvari, i on je bio stidljiv. Jednog dana me je pozvao da mu asistiram. Tada, u toku par meseci, pozivao me je jednom nedeljno, zatim dva puta nedeljno, a zatim - svaki dan. Tako da sam bio Doshu-ov uke svaki dan.

 

ATM: Da li je O Sensei bio živ u to vreme?

 

Sensei: Jeste, ali ga ja, što žalim nisam video.

 

ATM: Da li ste odmah počeli da živite u dojou? Da li ste našli stan?

 

Sensei: Spavao sam na jednoj jako lepoj klupici prvih nedelju dana, ali tada su mi policajci rekli da ne mogu više da ostanem u parku. Rekao sam im da nemam smeštaj, da nemam nikoga i ništa. Doneli su mi ćebe.
             Kasnije, me je policija smestila u smeštaj za mlade. Ostao sam tu par dana i tada pokušao da nađem stan. U međuvremenu sam živeo ispred dojoa, ispred Doshu-ove kuće. Imao sam 2,5 tatamija i tu sam ostao 6 meseci.

 

ATM: Šta je vaša porodica mislila o vašem odlasku u Japan?

 

Sensei: Rekao sam da hoću da idem u Japan, i oni su rekli “OK, nema problema”. Ali nisu mislili da ću stvarno otići. Radio sam celo leto, kupio kartu i otišao.

 

ATM: U Japanu, ko je na vas najviše uticao?

 

Sensei: Posećivao sam časove svih, i imao sam dobre odnose sa većinom učitelja. Ali Doshu je moj glavni učitelj. Mnogo sam ga voleo, i išao sam na njegove časove svaki dan. Masuda Sensei, Edno Sensei, i Chihashi Sensei su bili moji “sempai” i učili su me, ali na neki način su bili više prijatelji nego učitelji.
             Takođe su na mene uticali Osawa Sensei i Yamaguchi Sensei - ali bilo je taško prići Yamaguchi-ju.

 

ATM: Zašto?

 

Sensei: Ne znam. Bio je vrlo težak čovek. Ali, mislim da je kao osoba, Yamaguchi Sensei bio vrlo poseban. Bio je univerzalan i čovečan. Kada govorite s njim, čak iako ne znate Japanski, posle izvesnog vremena zaboravite da je japanac, i shvatite šta vam govori.
             Sreo sam mnoge učitelje u njihovih 25-35 godina, kada su bili vrlo, vrlo snažni.  Kada bi ih video 10 godina kasnije, postajali su kruti ili slabi. Bila su im loša leđa ili ramena. Rekoh sebi: “Ludo je biti jak 5 godina, a potom slab. Budo uključuje sačuvanje naših života”.
             Yamaguchi Sensei ima sada 70 godina, i došao je u Francusku u junu. Ono što kod njega volim je da je dobrog zdravlja. Ljudi koji ga vide, čak i oni koji imaju dvadesetak godina, kažu da bi želeli da se kreću kao on. Još uvek je Yamaguchi Sensei kontraverzan.

 

ATM: Kako to?

 

Sensei: Dobro, neki ljudi kažu, “Njegova tehnika ne funkcioniše”. Ali ništa ne funkcioniše u Aikidou. Ništa. Da li shvatate šta hoću da kažem?

 

ATM: Ne. Molim vas da objasnite.

 

Sensei: Yonkyo ne funkcioniše, i nikyo ne funkcioniše dok vam dajem moju ruku. To je poruka koju ćete dobiti iz vaše veštine, ne iz tehnike. Niko nije jak.
             Mislim da su borilačke veštine sistem za očuvanje vašeg života, vaše nezavisnosti, vaše slobode, i slobode ljudi oko vas. To ima veze sa življenjem u harmoniji sa okolinom i sa drugim ljudima. Uzmite Majka Tajsona, na primer. On je vrlo jak, ali je nokautiran dva puta - od strane dve devojke. Uvek je na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Budo mora da vas nauči da budete na pravom mestu i u pravo vreme.

 

ATM: Da li to znači da Yamaguchi Sensei filozofski prilazi Aikidou.

 

Sensei: Ne. Yamaguchi Sensei nikada ne govori o filozofiji. Nikada nećete čuti da govori o O-Sensei-u. Nikada ga nećete čuti da priča o Ki-ju ili kokyu-u. Nikada ne govori o filozofiji, već o principima, o tome sta je Aikido, i o poruci koju nosi tehnika.

 

ATM: Šta Sensei Yamaguchi kaže da je Aikido?

 

Sensei: Aikido, on kaže, je potraga za onim idealnom savršenstva samoga sebe.

 

ATM: Da li Sensei spominje i to, da je ta transformacija sebe deo ideja Budoa?

 

Sensei: Da. Ja mislim da je Budo - Budo duh - njemu jako važan. Mislim “Budo” u savremenom smislu - kao edukativni sistem sa nekim svojim pravilima.
             Pravila su jako važna, ali ljudi moraju da ih otkriju za sebe. Dobar učitelj je onaj koji vam pomaže da otkrijete pravila koja su vam potrebna da biste živeli u harmoniji sa ljudima. Loš učitelj je onaj koji upravlja, ili stvara pravila koja nemaju nikakvog smisla.
             U Budo-u, ako ste uvek uspešni, nemate razloga da nastavite da dalje učite. Takođe, ja bar mislim tako, u Budou, možete ponekad da budete i neuspešni i da znate da ste neuspešni. Sledeći put vi imate šansu da stvari poboljšate. U takmičenjima, vi nemate tu novu šansu; kada izgubite, vi morate da čekate novo takmičenje. Ali, u Budo treningu, Aikido treningu, nema takmičenja. Uvek imate novu šansu.
             U Aikidou, mi uvek hoćemo da napravimo idealan pokret. Neko dođe sa jako dobrim, ozbiljnim napadom, i vi pokušavate da uradite idealan pokret. Naravno, to neće funkcionisati. Tako, vi probate ponovo-ponovo pokušavate da uradite idealan pokret. Ponovo loše. U Aikidou, mi hoćemo da pravimo najlepše tehnike, i ne uspevamo. Ali, svrha je da napravimo najsavršeniju tehniku. To je ono što moramo da zapamtimo, a što vrlo lako zaboravljamo.
             Bio je jedan slikar koji se zvao Hans Menling koji nikada nije potpisivao svoje slike. Samo bi napisao , “Moje najbolje delo”. Pohađao sam Jezuitski koledž, i svaki dan smo morali da ispišemo “Ovo je moje najbolje delo” u našim sveskama. Mislim da je isto to i Aikido: pokušavate da uradite najbolje - ne najbolje od svih, već najbolje što vi umete.

 

ATM: Znači, tehnike su alat kojim se podstiče naša transformacija?

 

Sensei: Da, tačno tako. One jesu alat. Tehnika je mehanička struktura.
             Ako izaberemo da proučavamo Budo, mora da postoji razlog; inače bi izabrali nešto drugo. A razlog zašto biramo da proučavamo Aikido je tehnika - eto zašto je važna.
             U Budo-u vi imate sankcije-kažnjavanje. U realnoj borbi, kazna je smrt. Tako, u Budo-u morate stalno da mislite da primate realnu kaznu. Ovde se ne misli na smrt, ali morate da poštujete vežbanje kao da je reč o realnoj kazni. Potrebna nam je ova kazna u našim mislima.
             Zato O-Sensei kaže da je Aikido ichi go ichi e. Morate da radite tehniku kao da je radite prvi put a u isto vreme i poslednji. I kada srećete nekoga, ista je stvar, kao prvi i kao poslednjiput.

 

ATM: Da li je Aikido po vama drugačija u odnosu na druge borilačke veštine?

 

Sensei: Svaki Budo ima svoje probleme. U Aikidou je lako reći “Ja sam najbolji” zato što nema takmičenja. U takmičarskim sportovima, kao što su Karate i Džudo, je lako reći “Ja sam najbolji” jer postoje takmičenja. Ako ste pobedili na takmičenju, možda ste najbolji u tom momentu, pod tim uslovima turnira. Ali da li ćete biti najbolji sutra?

 

ATM: Da se vratimo na vas. Kada ste se vratili u Francusku iz Japana 1976., šta vas je dočekalo? Vaš stari učitelj i stari dojo?

 

Sensei: Ne. Kada sam se vratio, svi moji prijatelji koje sam imao pre odlaska u Japan su mi se pridružili u mom dojou, ali su svi odustali posle mesc dana. Ono što sam ja podučavao je bilo potpuno drugačije od onoga što su oni videli pre.

 

ATM: Da li ste imali svoj sopstveni dojo?

 

Sensei: U stvari, ne. Počeo sam na više malih mesta - u Džudo i Karate dojo-ima. Kasnije sam stekao svoj dojo u Parizu. (Sada u Parizu ima preko 400 dojoa).
             Od 1976, stvorio sam više od 1000 crnih pojaseva. Trenutno u mom dojou vežba oko 500 ljudi. Mnogi treneri dolaze svakoga meseca da uče.

 

ATM: Znam da je sa vama došao i Yamaguchi Sensei, kada ste se vratili u Francusku. Da li vam je pomogao da krenete sa časovima?

 

Sensei: Ne. Yamaguchi Sensei nije mogao da ni pomogne, jer ga niko u Francuskoj nije poznavao. Ja sam, jednostavno, obišao dojoe i pitao da li ima neki slobodan sat gde bih podučavao Aikido.

 

ATM: Znači, kažete Yamaguchi Sensei nije moga da pomogne?

 

Sensei: Yamaguchi Sensei je bio na odmoru tj. proputovanju. Hteo sam da ga predstavim Evropi. Održao je dvodnevi seminar u Parizu, i to je bilo sve.
             Skorašnji seminar je Yamaguchi Sensei održao u Parizu, u junu, a bilo je gotovo 600 učesnika za 3 dana trajanja seminara. Učesnici su došli iz cele Evrope.

 

ATM: Da li su uslovi polaganja isti u Francuskoj i Severnoj Americi?

 

Sensei: Ne znam kakvi su u Americi. U Francuskoj, mi radimo jako, jako puno na kriterijumima. Pokušavamo da budu jasni svima.
             U Parizu, postoje dva puta godišnje polaganja za DAN pojaseve i oko 200 ljudi izađe na polaganje svaki put.
             Ispiti za shoda, nidan, sandan i yondan su nacionalni ispiti. Jedno je mesto za sve i vi ne znate ko će vam biti u komisiji. Tu su tri ispitivača iz tamurine grupe i tri iz naše federacije, i svi mi moramo da se složimo. Ovo nije baš najbolji sistem, zato što mnoge stvari ne možete proceniti jer ne poznajete ljude koje ispitujete. Ali ima tako mnogo ljudi koji izlaze na polaganje da tu nema pomoći.

 

ATM: Šta vi mislite, šta ljudi dobijaju od Aikido federacija i organizacija? Zašto su nam potrebne?

 

Sensei: Nisu nam potrebne federacije, ali je bolje ako ih imamo - ne da bi kontrolisali ljude koji podučavaju, već da bismo bili sigurniji. Takođe, federacijae su jako dobre zbog promovisanja Aikidoa; zato što su federacije tako velike i imaju novca za promocije, reklamiranje, i da nema federacija, mi ne bi opstali.

 

ATM: Kakve su vaše želje Aikidou? Sta biste vi voleli da se desi veštini u budućnosti?

 

Sensei: Želim da vidim sve više i više ljudi da vežbaju Aikido, ali se ne žurim. Ako želimo da poraste broj članova, moramo da imamo kvalitetne i dobre učitelje, ljude koji su sposobni da svojim primerom dokažu da ih treba pratiti, i trebamo ljude - kao što ste vi u ATM-u - da predstavite Aikido na dobar način. U Francuskoj mi nemamo magazin kao što je ATM. Imali smo Aikido magazin u Francuskoj pre 10 godina, ali je bilo vrlo teško da zaživi. Tako da jako cenim to što vi u ATM-u radite

                                                                                                        Aikido Today Magazine
                                                                                                        atm@aiki.com
                                                                                                        http://www.aiki.com
                                                                                            (YU AIKIDO, BR. 5, 1997.)

DOWNLOAD

Tamura Sensei

Christian Tissier

Tada Sensei

Kishomaru Ueshiba

Yamaguchi Sensei

Kontakt